Представа

 
 

 
 
Ликови:
Газда Божа
Ангелина (Гина)
Ружа
Момак
Газдарица Мица
Мига Мунгос
Банча
Страхиња
Милица
Баба Драга
 
 
ЧИН 1
Момак: Ооо... газда Божо! Помоз Бог, газда!
Газда Божа: Бог ти добро дао! Којим добром?
Момак: Ма ја 'нако... У пролазу. Видим, родило воће у твојој авлији, газда Божо, па разгледам... шеретски се смеје
Газда Божа: Родило, Богу фала! Родило у свачијој кад му дошло време па и у мојој. Разгледај, за гледање се порез не плаћа!
Момак: Знаш ли, газда, кад тако красно роди дрчне мотке нагрну на плот. Него... одабери ти једну да тај плот подупреш док није лег'о.
Газда Божа: Не бери ти бригу за мој плот! Воће кад сазри оно само падне. Не мора да га тресеш. А ја знам моје воће! Неће се оно било коме у руке дати колико год те мотке, како ти казујеш, биле упорне! Јасно ли ти је сад што ти каза?
Момак: Јасно, газда Божо, јасно. Што се ти вазда љутиш? Разговарамо...
Газда Божа: Па оно јес. Разговарамо. Ал ја ти реко што ти реко.
Момак: Оном што стрпљиво чека под плотом можда му воћка сама у скут падне.
Газда Божа: Па ти онда седи ту па чекај. Ал се бојим да не цркеш под тарабом ко псето.
Момак: Не брини, газда, стара сам ја почековина. А и нисам нешто пробирљив. Ни трулој, ни начетој не налазим мане! Да знаш само.  Ајд у здравље.
Божа га прати погледом намргођено. Подбочен, дозива ћерке
Газда Божа: Ангелино, ћерко! Која ми од вас две посла овог ништака?Казуј!
Гина: Оче, оћеш ли ти нас за сваку будалу испитивати ко пред судом? Ја када будем некога одабрала ја га нећу слати да ко куси пас обилази око куће. Рећи ћу ти – тај, оче. И то ће бити једном! Не шаље газдинско дете абере по селу, за толико ме знаш, родитељу.
Газда Божа: Знам те, снаго. Знам те ко себе. Али сам уморан од врана што се окомише на моју авлију.
Гина: Море, врана је да гракће. То јој је посао. Кад је празног кљуна она гракће. Ко је видео да врана пуног кљуна гракће!
Газда Божа: Оно... Нисам ни први ни последњи што има од ове робе у авлији. Док вас не поудавам има да се чешу језици о нашу кућу, а ја тамо где ме не сврби.
Ћути, гледа своје ћерке испод ока док секирицом шиљи кочић
А каните ли се ви удавати ускоро? Да штедим ја вина и ракије, да не кољем сву назимад у авлији?
Гина: Тигањ на ватру тек кад је зец у торби! А у нашем атару зечеви све нешто мршави... Смеје се
Ружа: За мене знате. Ко ће мене? И да ме оће, неће ме због мене него због тебе, тато...
Газда Божа: Откуд  тако наопако? Скочи са пања као опаљен
Ружа: Знаш ти на шта ја мислим. Криву девојку ће да узме само онај ко није прав у главу или онај ко гледа другу вајду.
Гина: Немој тако да говориш! Никад више, јеси чула! Срце ми цепаш кад тако говориш! Ево, ако се не удаш ти, нећу ни ја. Остаћемо ко два пања у кући без порода ако мислиш да тако ваља.
Ружа: Гледај ти, селе, свој живот. Мене је Бог обележио и ја се не буним. Немам зашто. Ништа ми не мањка, све ми је потаман. Колко се њи' муче за корку леба. А ја газдинско дете. Једно ти Бог да, друго ти узме.
Гина: Теби ништа узео није. Лепа си као мајски цвет. Паметније од тебе у селу нема!
Ружа: И крива ко моравска врба.  Чу ли шта онај вели – трула! Начета!
Гина: Лаје пас! Нема леба да једе, а држи га глас да лаје!
Ружа: Гледај ти, селе, свој живот. Гледај па паметно бирај. Бог нас поделио да једна брине за унапред, једна за уназад.
Гина: Тако велиш, је ли? Е онда ћемо обе оцу и матери седе сплитати.
Газда Божа: Ја се, вала, седе главе нећу наносати ако тако буде. Има да свиснем од муке ко псето! Чему сво ово имање што сам стицао? За кога? Не даде ми Бог више деце до вас две. А хвала му и за толко. Имам вас што вас нико нема! За сва блага овог света вас не бих дао. Али, ако не доживим да чујем дечији смех у авлији, нека вам је Богом просто! Чујем ја по селу... имам уши па чујем...
Ружа: Шта чујеш, оцо?
Газда Божа: Шта... Шта ће му све кад нема мушко,веле... Сладе се... Ко да кроз женске вене не тече крв, но вода! Е зато ћете да рађате! Сви да сте ту! Момак нека је сирома, само нек је поштен и вредан и да оће ту. На ово што има нека калеми даље. А има, Богу хвала! Да више чуо нисам то да нећете да се удате.  Биће мушко, ако им баш мушко запело. Ако не од мене, од вас, ако не од вас, онда од ваших кћери. Ова кућа и овај плот пасти неће док мушко моје крви не уђе на капију и упали кандило пред иконом светог Николе! Ако узме славу, макар му само то од мене остало, нек га Бог чува и гледа! Нек се позлати све што му рука додирне. А онај што дође да моје дира нек се боји! Нека зна село од сада па занавек, нек се боји газда Боже и кад га једном не буде! Није ово мени с неба у скут пало! Него мука! Тврда мука!
Гина: Добро је, оче. Узнемирио си се. Ајде у кућу, већ је хладно. Пада мрак...
Газда Божа: Хладно ми око срца, ћерко. Време вам је за удају. Мени снага копни, а хтео бих док још могу да заљуљам унуче на крилу. Ја вам више о овоме нећу, а ви гледајте. И не питајте ме шта ми је док ми жељу не испуните. Разуместе ли, обе?
Гина и Ружа климају главом, љубе га у руку.
Обе: Лаку ноћ, оче.
Одлазе са сцене. Газда Божа намаче кожух, завали се на зид и уморно склопи очи
 
 
ЧИН2
Центар села, продавница. Испред продавнице аутобуско стајалиште. Испред врата разбацане пластичне гајбе од пива и картонске кутије. На гајбама, постранце, седе двојица и пију пиво. Излази газда у радном плавом комбинезону. Износи метлу. Наслања је на зид. Скупља празне флаше раштркане око људи који пију и пакује их у гајбе. На сцену журним кораком улази девојчица.
Милица: Извините, је л знате можда када би требало да стигне аутобус из града?
Мига Мунгос: П…прош'о. Прошо ихааааај још кад...
Милица (забринуто): Боже, па он је промашио станицу. Треба друг из града да ми дође, знате, па смо се договорили да га чекам на станици. Никад није био у нашем селу, не зна где треба да сиђе.
Газдарица Мица (oчима показује на Мунгоса): Прошли њему и сви аутобуси и возови. Дежура пред задругом по васцели дан, испрати и дочека сваки.Не слушај ти њега. Није још стигао. Сад ће, за који минут.
Милица:Ух, добро је! Хвала Вам.
Газдарица Мица (прекорно): Иди, Муногсе, одраће те поп живог! Треба да јављаш по селу за славу.  Треба опет сутра поп да чека да се домаћице поумивају јер си заборавио да јавиш људима да им сутра долази поп да свети водицу! Е, попе, попе, усрећио си се са оваквим клисаром. Одлази више!
Мига Мунгос: Ма шта се ти секираш за мене! Сад ја кад заредим по сокаци... (мумла мртав пијан)Негде ракиче, негде кафа...
Газдарица Мица :Ма како да није. Једва те чекају! Пази немој да те нешто згази да те носим на души. Ионако ме село нацрни како вас ја појим! Па нико им не сипа у гушу!(Обраћа се другом) Пођи, Банчо, с њим, молим те, има да падне негде успут!
Банча: Шта ја да му радим ако ће падне! Кој га терао да се овако унереди? Треба да ме жена види како се носам с пијанога по село па ће ме у топ стави! Ти ко да не знаш каква је моја Славица!
Газдарица Мица : И то што кажеш. Седи ту и не мрдај док се не отрезниш. На! Пружа му воду. Воду пиј!
Мига Мунгос: Вода не ваља ни у опанци! Бегај с воду, ће ми се изведу жабе у стомаче па де ћу после...
Газдарица Мица :(врти главом немо и баци флашу с водом у страну)Не вреди, диго Бог руке!
Иза сцене се чује како пристаје аутобус. Из њега излази дечак.
Милица: Ево га!
Страхиња: Нисам омашио. Је л знаш да сво време стојим код врата да не бих омашио станицу. Успео сам!Шири руке и трчи ка њој. Грле се.
Милица: Вала јеси! Свака ти част! Како си путовао?
Страхиња: Ма одлично! Објаснила си ми супер, нисам лутао ни час.
Милица: И ето, дошао си. Добро дошао. Шта би прво хтео да ти покажем?  Ово овде је центар села. Ту имамо продавницу, Дом културе, библиотеку на спрату...
Страхиња:Значи то је то село... Разврће се Лепо село...
Газдарица Мица :.  Гледа у Мигу Мунгоса са гађењемговори, више за себеЛепо... Лепота Божија... Ух, како бих те ја!
Страхиња:Знаш ли ти да је мени одувек била жеља да дођем овде? Читавог живота говорила је о својој мајци, баби и њеном родном селу. Каже да ми је чукунбаба била змај. Баш бих волео да ме одведеш до куће из које је она, ако та кућа још постоји.  Ма знаш шта...шири рукеКад си ми рекла да си из Глоговца, да је то село заправо близу, ја сам знао да ја морам да дођем! Ја га само из приче знам, деловало ми је као неко зачарано село иза седам гора и мора,кад оно ту, надомак Јагодине...
Газдарица Мица :Далеко од бајке,  синко. Ал чуда имамо. Ево ти чудо. Чудо божије!Показује на пијаног Мигу Мунгоса.
Мига Мунгос: Ја не знам шта сам ја, али сви знамо ко си ти!
Газдарица Мица (хвата дршку од метле): Ајде баш да чујем.
Мига Мунгос: Мица киклоп!(кикоће се)Киклоп... то тионај див с једно око на вр главу, а исто овако... (надува образе и показује рукама стомак) ко Мица. Знате, децо, једанпут ју  ујела осица за око па му се једно око скроз затворило. Недељу дана нишанила с једно око. Деца у село ју прозвала  киклоп.
Газдарица Мица : Е да видиш да л ћеш икад више од киклопа нешто да добијеш! То да попијеш и да те више не видим. Дете, како како ти се зове баба?
Страхиња: Живка.
Газдарица Мица : А прабаба?
Страхиња: Љубица.
Газдарица Мица : А тебе интересује чукунбабина кућа?
Страхиња: Да. Она се звала Гина. Баба Гина.
Газдарица Мица : Је л она из Глоговца?
Страхиња: Да. Удала се у Забрегу код Параћина и тамо се после удала и прабаба, баба се удала у Параћину, где и данас живи, где ми живимо.
Газдарица Мица : Па откуд тебе онда пут нанесе овде? Одакле се знате вас двоје?
Милица: Упознали смо се на екскурзији. Ишле наше школе заједно. Кад сам му рекла одакле сам, испричао ми је да су му корени одавде и да мора да дође да се распита.
Газдарица Мица : И сам си дошао из Параћина чак?
Страхиња: Сам. Сео сам на воз и онда на аутобус из града. Мој отац је рекао да се замлаћујем, да га то не интересује и да нема времена да се бакће, али сам ја чврсто решио! Моји чак и не знају где сам. Рекао сам да идем у Јагодину код другарице коју сам упознао на екскурзији. И ево ме! Моја авантура је успела! У селу сам одакле је најважнија и најпоштованија личност наше породице – чувена баба Гина!
Газдарица Мица : Свака ти част, момче! Колико се дрво крошњом пење у небо, толико се кореном у земљу протеже. Не можеш напред, ако запоставиш своје корене. Колико ти је година?
Страхиња: Четрнаест. Сад завршавам осми разред. Имали смо пројекат у школи да представимо своје претке. Ја сам испитаивао бабу и она ми је причала о баба Гини. Мало  ми је нешто испричала, рекла је да јој је жао што није упамтила више, али да зна да у овом селу имамо наследство. Каже, то сигурно има негде по књигама, у архиву јер је тај неки деда био један од чувенијих људи у селу. Мене је то јако заинтересовало...
Милица: Па како и не би! Ајде сад полако: чукунбаба је била Гина, је л тако?
Страхиња: Да. Ангелина па је звали Гина. Чекај, имам записано (вади папир из џепа). Тај деда Божа је имао две ћерке, Ружу и Гину. Ружа се није удавала, а баба Гина је имала само једно дете, Љубицу, то ми је прабаба, па је прабаба Љубица имала две ћерке, Раду и Живку, моју бабу. Баба има моју мајку и тетку.
Газдарица Мица : Све женска деца... Је ли, синко, ти испаде једино мушко у тој вашој фамилији?
Страхиња: Испада да је тако. Баба каже да је баба Гина имала више деце, али да је само једно, та моја прабаба Љубица, остала у животу.
Газдарица Мица : Па је л ти баба рекла где се отприлике та кућа налазила?
Страхиња: Јесте, негде близу школе, на крају села кад се пође ка Дражмировцу па се скрене десно. Тамо негде, у том сокаку, али она не зна тачно где. Каже да се кроз маглу сећа да је као мала тамо ишла. Баба Гина се одатле удала у Забрегу код Параћина. Кад је та њена сестра умрла, кућа је опустела.
Газдарица Мица (замишљено): Ко ће га знати... Ко зна кад је то било. То чак није ни по мушкој линији него по женској. Шта знам... Знаш шта? Идите ви код баба Драге. Она ти је најстарија у селу. Ако она не зна, не знам ко би знао. Она ти памти све од Кулина  Бана! Разборитија је од пола села!
Милица: Дакле, једини траг који имамо је баба Гина?
Страхиња: Изгледа.  И то да су били најбогатија кућа у селу, да су живели на крају села, да је у кући остала сестра која се није удавала.
Милица: По томе судећи, кућа је опустела наког сестрине смрти уколико није продата.
Страхиња: Мислим да није. Мислим да је баба говорила како њена мајка никада није дала да се прода педаљ наслеђене земље. Продаје се стечевина, а не дедовина, говорила је.
Милица: Како си рекао?
Страхиња: Да се продаје стечевина, а не дедовина или тако нешто...
Милица: Шта то значи?
Страхиња: Немам појма, тако баба каже.
Газдарица Мица : То значи да можеш да продаш само оно што си ти сам стекао, а не оно што си наследио.  Видиш овај овде показује на Мигу Мунгоса тај је распродао све што је могао! Попио  и утопио.  Греота од Бога. Труде се генерације да куће и онда дође један овакав и све раскући! Распрода буд зашто! Зато у домаћинским кућама важи правло да оним што си сам стекао можеш да управљаш како ти воља, а оно што си наследио, је светиња. То се не продаје, само увећава.
Мига Мунгос: Ел то она мене оговара, децо? Лаже, све лаже. Врти рукама по ваздуху
Газдарица Мица : Да је срећа да лажем... Је л', Банчо, ел теби он пролетос продаде ону фрезу за мале паре?
Банча: Јесте било. Овајди се ја! Знаш како ради, од кад њу имам, ашов у руке узо нисам. Оно ми пре било незгодно. Не можеш трактором да приђеш у шљивар, а ручно много посо. Овако, изфрезираш и лепота! А знаш за колко ми мало паре продао?
Газдарица Мица : Знам. Знам зато што их одма донео овде да врати дуг. Уватила сам га била за гушу да нађе паре како зна да ми врати дуг. И он, чујем после, продао ту фрезу теби... Ето куд је отишла мука његовог покојног Драгише! Ел знате ви, децо, да је отац овог несрећнка фићом чак у Ниш ишао да дотера ту фрезу, ганц нову, из фабрке. Утоварио је на приколицу и ауто путем. Фићом! Замсли то. Оде за вересију. Греота од Бога. Морате, децо, да знате да поштујете оно што вам оставише, да поштујете старијег, његову муку. Ево, гледајте.Слика и прилика шта не смете да постанете. Него... ајте ви својим путем. Има хвала Богу ко вас да учи. И паметнији и пречи од мене. Идите код баба Драге. Она вам је најстарија глава у селу. Ако она не зна, не знам ко би други знао.
Мига Мунгос: Драга коритарова? Ево, ја ћу ве одведем. Таман идем на там. Пошо сам у цркву. То је на тај крај. Нема две-три куће одатле. Еј, ал она је опасно бапче. Ако ме види да идем с вас има да ме  јури до Деспотовац!
Милица: А што да Вас јури?
Газдарица Мица : Зато што дужан па ружан. Поштено му жена дала паре да јој нацепа десет метра дрва. Шта ће, јадна, сама. За све да плати. Дала му паре унапред. Тај дан и петак. Ено јој дрва још у авлији. Он мислио она излапела па ће да заборави.
Мига Мунос: Аха! Памти бапче ко слон. А ја оћу, мајке ми. Ево, сутра ћу, кад јавим по село за славу, да одем. Овде ми седи то (удара се неспретно руком по темену). Куд узе паре унапред!  Сад ме мрзи да радим за џабе.
Газдарица Мица : Како за џабе, несрећо једна, кад ти је жена поштено платила!
Мига Мунгос: Поштено, али унапред!
Газдарица Мица : Па је л то сад не ваља што ти платила унапред?
Мига Мунгос: Ништа не ваља! Паре потрошиш за час, а пос'о после чека. То ти исто ко да радиш џабе!
Газдарица Мица : Ето ти сад! Ко ће с њим на крај!Милице, знаш где ти је то? Трећа кућа у сокаку од школе. Зелена капија.
Милица: Јао знам! Па ту сваке године крадемо трешње кад се враћамо из школе. Тачно... ту има једна баба. Али, додуше, не јури нас. Види да јој се верамо по огради и ништа.
Газдарица Мица : Шта ће јадна. Идите. Води друга тамо. Пустите ви овога. Он не зна ни своју кућу да потрефи.
Мига Мунгос: Ал зато ти кад га нациљаш...Намигне му неспретно.
Газдарица Мица : Мрш!
Мига Мунгос(присети се):Јааааоооо што не волим да радим. А што тек не волим да радим за џабе!
Газдарица Мица : Море чекај да ти покажем (одлази по метлу) Мени после поп дође да чита Оченаш што те повасдан појим па после ниси ни за шта. Ајде, фајронт!
Миге Мунгос потрчи кобајаги испрепадан, газда га појури метлом, истрчавају са сцене.
Милица: (смеје се) Кажи, је л има оваквих сцена у граду?
Страхиња: Вала ја овако нешто никад видео нисам! Да се одрасли људи јуре метлама! То је у граду непојмљиво!
Милица: Да! У селу је све некако мање озбиљно, још увек постоји осећај заједништва и прихватљивости. Знаш оно: наши смо, как'и да смо! Док у великим градовима људи вешто скривају своје мане, труде се да изгледају што озбиљније, важније, у селу ти то иде овако. Сви се знамо ко је какав. Љутиш се, а не можеш да се наљутиш на њега. Такав је, шта ћеш.  Смеју се и одлазе са сцене
 
 
 
 
ЧИН 2
Испред трошне кућице седи старица на пању и треби пасуљ. Пресипа га из лончета у лонче на ветру. Види госте који иду ка њој па хитро устану.
Милица: Добар дан, бако!
Баба Драга: Бог вам добро дао, децо! Којим добром?
Страхиња: Љубим руке, бако. Дошли смо да Вас нешто питамо. Тражимо једну кућу...  Ја сам из Параћина, али је моја чукунбаба одавде. Удала се у Забрегу код Параћина.Овде јој је остала неудата сестра. Волео бих да знам постоји ли још увек кућа из које је она, где се налази, да чујем нешто више о мојим коренима. У продавници ми рекоше да ако неко памти приче из старине, то сте Ви.
Баба Драга: Добровам рекли. Памтим све од ихахаааај! Памтим оба рата ко јуче да су били. И оба преживех смеје се. Ко има век има и лек кажу. Како ти се звала та баба, синко?
Страхиња: Звали су је баба Гина. Сестра јој неудата остала да чува родитеље. Мислим да је имала неки физички деформитет... Ваљда јој је нога била крива па је шепала или тако нешто. Ружа се звала...
Баба Драга: Гина и Ружа. Како да не знам! Ружа нашу кућу лебом прерани кад Швабе одведоше све мушко по селу на рад у Швапску.
Страхиња: Стварно?!
Баба Драга: Ихај! Мој сине. Какво је то време било. Радиш од јутра до мрака да ти дају кило брашно. А Ружа пружи више. Остави на ручку.Тутне дечурлији по комшилуку. Све викала немам своје, па су сва њена. Човек је била. Тако ми је отац причао. Ја сам била мала, али се сећам... Па ево ти показује руком то ти је она кућа
Страхиња и Милица виде лепу, стару кућу која, упркос шибљу и високој трави око ње, чврсто стоји насред пространог, равног дворишта.
Страхиња: разрогачио очи у чуду Оно је моја кућа! Не могу да верујем да постоји, да сам је тако лако пронашао...
Баба Драга: Пронашла она тебе, синко... Ниси ти случајно овде.
Страхиња: Молим?
Баба Драга:Имаш ли браће?
Страхиња: Не, имам две старије сестре.
Баба Драга: Знала сам. Седи овде да ти испричам. Кад је газда Божа, отац Гине и Руже умирао, на самрти је позвао обе и рекао им да ће кућа стајати све док не види мушког наследника да наследи славу и имање и заветовао их да петаљ не смеју да продају, а да свако ко у његово дирине, мушка порода не видео. Људи за овај амнет у селу знају и боје се газда Божине клетве. Забран нико не сече, њиве се парложе. А кашику да бациш има да никнке. Нигде нема плоднијих оранице од оних поред Мораве. А газда Божине највеће, равне ко длан. Кућа стоји пркосно, иако се једва види из шибља. Урасла у коров, ал се не да. Чекала, па дочекала. Тебе, синко.
Милица: Благи Боже! Па то звучи потпуно невероватно!
Страхиња: Да! Ја сам прва мушка глава од тог деда Боже наовамо. Невероватно! Потпуно невероватно! И кад само помислим да сам сам решио да дођем овамо...
Баба Драга: Ето, газда, нек ти је наздравље!
Страхиња: Али... Ја сам у шоку. Шта ја да радим... Мислим, да ли ја сад морам да дођем овде да живим? Мислим... овде не може да се живи, мене би било страх по дану да уђем унутра... Сав се збунио, зацрвенео у лицу
Баба Драга: Де, де, стани. Нико те неће терати ту да живиш. Твоје је славу да преузмеш кад дође време. Када то урадиш, имање је твоје, ради с њим што ти воља. Коју славу славите?
Страхиња: Ђурђевдан. То је очева слава.
Баба Драга: А је л славите још нешто?
Страхиња: Не. Како ја да знам која је слава тог деда Боже?
Баба Драга: Знам ја. Ми смо поделбина. Светог Николу славимо.  Кажу да и даље у кући стоји икона светог Николе на зиду. Ја нисам била, али ти ћеш, кад следећи пут дођеш са родитељима да се увериш. После видите шта вам је чинити. Ово је што ја знам.  Ружа деце није имала, нити се удавала. Сама живела, сама умрла. Све Гини припало. Она имала па јој није требало. Није могла да кући на две стране... Видите то шта и како, писменији сте од мене. Божино нико так'о није а да ја знам.
Милица: Јесте, кад стигну трешње у мају сви се веремо на баба Драгину ограду. Божине се црвене ко крв, крупне и сласне, а  нико се не усуђује да бере. Рекли нам да у том дворишту воће отровно и ми никад нисмо ишли.
Баба Драга: Значи, ти се, тицо, вереш по мојој огради? Сад си се одала!
Милица поцрвене.
Милица: Није само ја... Сви се веремо кад се враћамо из школе... Ви сте нас видели колико пута...
Баба Драга: Ма шали се баба са вама. Берите! Шта ће мени? Греота да пропадају кад су моји далеко. Само се сетите да баби пружите прегршт други пут. Бабина уста нису рутава.
Милица: Обећавам, бако! Ми бисмо, стварно, али смо се бојали да Вам приђемо да нас не грдите!
Баба Драга: Неће баба. Баба воли децу. Моје је пут одвео у свет, жељна сам људи и разговора...  Кад вас видим како се шуњате по мојој авлији, све ми срце пуно. Живи село, има деце. Да је срећа да су и моја ту... Него нека. Нек су живи и здрави, свако вата свој пут... Како ти се зову родитељи?
Страхиња: Мира и Горан. Довешћу их ја ускоро да их упознате. Верујем да кад им ви испричате причу да ће поверовати и схватити ствар озбиљно.  Само...
Милица: Шта?
Страхиња:Ја се бојим да им испричам где сам био, грдиће ме. Рекао сам да идем код другарице у Јагодину.
Баба Драга: Ласно ћемо то. Је л ти прабаба жива?
Страхиња: Не, али баба живи са нама у кући.
Баба Драга: Испричај прво баби све. Она ће њима, па кад дођете онда ћемо полако. Свак дође на своје. Ајде сад, немој да те вата мрак. Оћеш ли до куће?
Страхиња: Не знам. Чудно се осећам. Некако се бојим, али не много. Узбуђен сам. Не знам...
Баба Драга: Ајде. Прескочи праг бар, испуни аманет. Види да ли те икона чека. Мува по џеповима од кецељеИмадо' шибицу негде... На! Упали кандило ако га има. Пратићу вас ја. А онда крати пут. Немој да те мрак увати.
Страхиња: Не знам шта да Вам кажем... Хвала Вам.
Баба Драга: Нема шта ,,хвала''... задужено то одавно. Колико је тај газда Божа учинио, па после његова Ружа, мислила сам да им се никад одужити не можемо. Хвала Богу па дође дан бар део дуга да вратим пре него што склопим очи! Мој синко! Чини добро, не кај се. Чини зло, надај се!
Милица: Моја баба увек то каже!
Баба Драга: Него шта него каже. Што каже, него што то да упамтите! Ајде, мрак ће!
Страхиња: Ајде  Крсте се и излазе са сцене
 
 
К Р А Ј